ПРСТ ЗА У ОКО
ПОГОВОР
Млади и, извесно је, талентовани Ненад Поповић, објавио је пре две године своју прву књигу прозе "Лимени Певац".
У најкраћем, њоме је третирао моралне аспекте духовног и душевног лупинга људи захваћених (пре)дубоким уверењем у исправност актуелних или пројектованих система вредности.
Друга Поповићева књига "Прст за у око", држи се истог или врло сличног проблемског круга.
У кошмарном делу (једног дана) живота главног јунака ове књиге, појављује се двадесет ликова. Имајући у виду њихов невелики простор у књизи, одлично су изнијансирани и ситуирани око главног јунака.
Уочљиве су, међутим, значајне разлике укарактеру, погледима, реакцијама. Они једноставни, свакодневни, животни, он (главни јунак) пунијег, али противречнијег унутрашњег живота.
Они отворени, комуникативни, он интровертан, па и каприциозан. Они помирљиви, па и добродушни, он дозирано конфликтан, циничан и заједљив.
Осим једног тихог вајкања и једне претпостављене жртве, они су аполитични сведоци збивања, он своје унутрашње варнице гаси таласима гнушања према комунизму и посткомунизму. Они налазе реалне, прагматичне стазе својих живота, он упире прст у свеопштег кривца.
Лагодно?!
Свеопшти кривац нас ослобађа личне одговорности за сопствену и судбине ближњих, све неприлике и несреће, па и природне. Тако се, тражећи дубље слојеве Поповићеве прозе, срећемо са личном драмом главног јунака као и жртве наивног поимања друштвеног система и социјалне правде.
Он је део циљне групе предодређене да највећи део своје политичке и социјалне енергије, стави у службу промене владајућег естаблишмента.
Он се повија под теретом илузија о тапији на свет правде и благостања који није градио и који не познаје. Он пати због осећаја ускраћености за добитну животну комбинацију, за бољи живот и људе, за бољег себе.
Постојање реченог свеопштег кривца, ипак је неодољива утеха.
Ненад Поповић је храбро завирио у свет који су настојали да схвате, објасне, па и уреде, Платон, Аристотел, Макијавели, Огист Бланки, Прудон...
Разумљиво, изабрао је микроплан, микрокосмос. У њему и даље постоји (можда некидруги) прст за у (неко друго) око. Постојаће увек.
Верујем да Ненаду Поповићу неће понестати храбрости и списатељске делатности.
Душан Бањац,
Аранђеловац, априла 2004.