Једно виђење збирке песама "ОБДАНИЦА"
Душана Бањца
Сваки књижевник води нарочито рачуна о наслову своје књиге, без обзира на који ће циљ избор бити усмерен. Понекад је наслов изабран тако да изазове пажњу и привуче читаоце, а понекад је он заиста прави појам обједињавања суштине садржане у књизи.
Наслов збирке песама "Обданица" коју је одредио за своје сабране песме Душан Бањац, није могао бити лепше изабран. Сама реч обданица носи на првом месту сопствену лепоту, а тек потом, пошто читалац доживи ту реч као реч, може се обратити књизи. Обданица обухвата цео један дан од сванућа до смркнућа, од настанка до нестанка, а у оквиру обимнијег времена, она је један други већи временски круг, можда и читав живот, са свим смењивањима добра и зла, среће и несреће.
"Обданица" Душана Бањца то и јесте: и дан и живот, и појединачно и опште - своје. Она има и право и симболично значење. Повлачи истовремено две временске нити и две просторне: временску нит свога живота као и људи око себе, просторну нит од завичаја до судњег места, и од велике домовине до хумке.
Песме у "Обданици" сврстане су у четири циклуса, мудро, времепловно: Јутро, Подне, Сумрак, Мрак. Неки давни творац језика не знајући за стилске фигуре и не знајући да је философ, изговорио је реч и рекао да се Сунце рађа и да се Дан рађа. Он је те небеске појаве видео као и појаве на Земљи где се рађа човек, Биљка, Животиња. Шта је творац језика угледао пре, ми то не знамо. Али - служимо се његовим језиком и одајемо му признање мудрости. Све на свету има своје рођење, растење и умирање. Та сјајна и страшна појавност и подударност уздрма сваког ко мисли. Песници су често замишљени над њом и одгонетају је као вечиту загонетку.
У овој сада и овде анализованој збирци. Јутро се подудара са песниковим рођењем и са његовим завичајем. Подне је доба највеће зрелости, природно, најиспуњеније знањима и сазнањима, и поред свести о себи и садашњици, често са погледима упртим и унапред и уназад. У Подневу, као у чудној временској тачки, стичу се и прошлост и садашњост и будућност.Везе та три времена су придружене, до врхунца се стигло, и сад се мора даље. А ако је врхунац на врху, то даље не делује у смислу човековог живота и трајања - нимало ведро. Отуд смо у стању да тада пробамо да сагледамо шта је то даље, и да стварамо "задња предсказања"...И да пробамо да наслутимо шта после долази. Али узалуд се људски ум пропиње да дохвати недохватљиво. Замка му је већ припремљена много пре.А ево у чему је она: Човек никад не зна и неможе знати - кад је Подне. Ом не располаже временом. Човек не зна, о само може да наслућује. У сваком случају за нејако биће што човек у свом суштаству и јесте - то је доста. У том упоређивању појава око себе и у наслућивању токова који обузимају све па и њега, човек зна да ће доћи и крај дана, пре или после, његовим трудом и уделом, или без тога. Крај ће неминовно доћи, познато је. Живот ће зачас прећи у свој други облик - у смрт. И зато се ми, обични смртници, само домишљамо, и довијамо времену, повезујући ствари из искуства...А знамо само једно: пашће Ноћ.
У поезији Душана Бањца, кеоз циклусни распоред времена у збирци, најпре ће се јавити Сумрак, па Мрак. У оба ова циклуса доказаће се теза о немоћи човека да влада судбином. Пратећи Истину своје личне стварности. Душан Бањац прати и истину о животу своје домовине. Мрак то је страшна пошаст мржње, прерасла у унутрашњи рат у Југославији подгреван и подстрективан спољашњим државним силама. Мрак то је апокалипса извршена над једним народом који се зову Срби. Ратна времена на крају двадесетог века, после којег се очекивало Чудо...у ствари сведоче да је свет непромењен од првог човека до данас, од пећине до нуклеарних база на другим планетама, а да увек и свуда влада само један закон: закон јачега.
Да ли ће Песма спалити свет? Може ли то она? Шта треба учинити да свет постане бољи? Да не буду само слабији ти који пружају руку братства свима (сем можда својој браћи) него да и охоли и моћни то учине?!
Песник је ставио у једну обимом невелику књигу читав један живот и свој и општечовечански и упутио на краткоћу века и потребу за добробит. Питања која раматрају живот као живљење и умирање, као трајање у ограничењу, питања која супростављају природне недаће над изазваним и људском руком изведеним злоделима, питања о томе да лик се после Поноћне фруле - наслућује нека Нова Обданица - треба ли именовати неким теоретским поимовима, или их пустити да се у својим ненаметљивим а стаменим млазевима уливају у читаоца...И ипак, после свега, уливају нову наду.
Јелена Стојановић Ђорђевић
јесени 2004. године